MOJA PRIČA

Ja sam Miklja Monika (23), saznala sam u vrlo ranom detinjstvu da imam problem sa bubrezima, iskreno i ne sećam se najbolje tog perioda. Počela sam sa dijalizom sa 8 i po godina, u početku nisam znala šta to znači, mislila sam da je to privremeno, da će sve proći, često sam se pitala u najranijem dobu zašto neka deca mogu da idu na ekskurzije a ja ne, zašto sv iidu redovno u školu, a meni je ponekad toliko loše da jedva ustajem iz kreveta, zašto ja više ne mogu da idem na folklor dok svi ostali mogu, zašto je meni zabranjeno da pijem vodu… Hiljadu pitanja mi se motalo kroz glavi u detinjstvu. Tek sad shvatam sa svim jasno šta je dijaliza za mene značila. Imala sam razne probleme pre transplantacije. Dijaliza iscrpi organizam, ali i oštećuje razne organe, pa sam tako ja dok sam bila na dijalizi operisala i paratiroidnu žlezdu da bih mogla kasnije da se transplantiram. Bila sam 7 i po godina na dijalizi, skoro 8. To je bilo 8 dugih godina moje borbe. Od 8 do 16 godine. Bila sam vrlo mršava, ali hvala Bogu rasla sam, iako sva deca na dijalizi najčešće ostaju mala i treba da primaju hormone. Ja nisam imala taj problem.

Želim da vam ukratko ispričam moju priču o vremenu provedenom na dijalizi, na aparatu, koji me je toliko godina održao u životu. Ja sam počela sa dijalizom u Univerzitetskoj dečijoj klinici u Tiršovoj ulici, napravili su mi fistulu i 6 meseci posle sam počela sa dijalizom, u početku mi nije bilo loše, samo su me bodenja stravično bolela, sećam se da sam plakala kad god su me boli, a ja sa tim iglama, koji su kao ekseri morala sam da ležim mirna u početku 3 sata, a kasnije 4. Kad je počelo bombardovanje, prešla sam na dijalizu u Pančevo sa odraslima, u početku mi je bilo sve čudno, zato što sam ja bila najmlađa, bila sam dete a svi su bili odrasli, a počele su i tegobe dijalize, povraćanje, nesvestica, grčevi, bolovi u kostima, glavobolje... Tamo sam upoznala čika Božu, on je išao sa mnom u istu salu za dijalizu, tad je već išao 20 godina na dijalizu i znao je sve šta ona nosi, učio me kako brže da mi prođe vreme, počeli smo da čitamo zajedno viceve, rešavamo ukrštenice, ja sam pisala on je mozgao, igrali smo šah, a 4-ti, zadnji sat, koji nam je uvek prolazio kao večnost, tad smo pevali... Sve sestre su znale već da kad mi pevamo, nije nam dobro... I to je već postala rutina, sestre su došle čim je naše pevanje počelo, nekad ne bismo imali više snage ni za pevanje, nekad nam je bilo užasno, sećam se da sam nekad osećala kao da mi taj aparat dušu polako vadi, mislila sam na moje, šta ako ovaj put ne mogu ustati iz kreveta kad mi budu izvadili igle i nekad se i to dešavalo, morali su da me nose u naručju. Kažu da zdrav čovek ima hiljadu želja, a bolestan samo jednu DA BUDE ZDRAV i verujem da me ta želja i taj san da postanem zdrava održao u životu i da sam sad srećna što mogu zdravije da živim daleko od dijalize i od svega što ona nosi.

Kad su mi rekli da postoji šansa da ne idem više na dijalizu, da postoji rešenje, operacija koja će mi doneti zdrav život ne znam šta sam prvo pomislila. Rekli su mi da će mi se transplantacijom vratiti normalan život, kojeg se ja iskreno nisam ni sećala, jer sam bila previše mala kad sam ga izgubila. Znam samo da sam bila srećna što uskoro neću više zavisiti od aparata, što ću i ja moći da idem redovnije u školu, da učim i da se družim sa drugaricama, a ne samo kad mi je dobro, da ću i ja moći da trčim sa ostalom deco mi da se igram, imala sam jedno 12 godina kad su mi rekli da postoji rešenje, a to je transplantacija, samo što tad nisam znala da ću čekati toliko, do svoje 16 godine da se transplantiram. Jasam tad mislila da će moj problem odmah da se reši.

Ja sam bila nalisti 4 godine. Na početku misliš da će odmah tebe izvući, da si ti sledeći, da je tvojim mukama došao kraj, ali kako vreme prolaz ishvataš da se ne vrti sve oko tebe i da nisi samo ti na listi i da i drugi čekaju. U to vreme kad sam ja transplantirana nije bila toliko promovisana transplantacija organa, malo se o tome pričalo, još manje znalo, tako da su se samim tim ikadaverične transplantacije vrlo retko radile, zato se i dugo čekalo na transplantaciju.

Pošto sam već bila u osnovnoj školi kad sam počela sa dijalizom, bila sam drugi razred, nastavila sam školovanje, išla sam u školu kad sam mogla tj. kad mi je bilo obro, imala sam veliku podršku profesora, jer sam bila jedino dete koje ide na dijalizu u celoj opštini. Uz podršku porodice i profesora, a i lekara koji su me bodrili, upisala sam i srednju školu posle osnovne škole iako sam i dalje išla na dijalizu. I u srednjoj škol isam naišla na razumevanje profesora, a ubrzo posle toga, nakon godinu dana sam se i transplantirala. Završila sam u roku i srednju i osnovnu školu mada je to veoma retko kod dece koja idu na dijalizu. Neki završe jedva osmogodišnje školovanje, neki ostaju sa samo 4 razreda, retko k oupisuje srednju školu.

Meni je majka bila živi donor. 23 marta, 2003 godine pre 7 i po godina sam se tranplantirala. Pre same operacije nisam osećala ni strah ni olakšanje. Otišla sam u salu za operaciju sa jednom mišlju, da ću se probuditi zdrava i da ću moći da pijem vodu. Ništa drugo nisam razmišljala niti se plašila jer sam već do tad prešla toliko toga da straha nije više bilo. Posle buđenja iz anestezije prvo što sam pitala je bilo da li sam promokrila, kad su mi rekli da jesam onda sam počela da im govorim da ih sve njih volim i tražila sam moje da im saopštim srećnu vest da opet mokrim, medjutim, oni su već znali, osoblje je bilo vrlo ljubazno da ih obavesti malo pre nego što sam se ja probudila iz anestezije. Iako sam bila pod anestezijom još uvek i vrlo pospana sećam se tih trenutaka i kako sam uhvatila profesora koji me je operisao zaruku i rekla da ga volim kao i sestru koja mi je nameštala infuziju i doktorku koja je upravo došla u moju sobu da me obiđe. Sve sam ih volela jer su me vratili u život i oslobodili me dijalize.

Sada se osećam dobro, hvala Bogu. Završila sam srednju školu posle transplantacije. Pomalo radim, igram u pozorištu, gluma me potpuno ispunjava. Mogu da putujem, da idem sama bilo gde bez bojazni da će mi biti loše, mogla sam da idem svakidan u školu posle transplantacije, a ne samo onda kada mi je dobro, mogu da vozim bicikl, da izlazim i nešto što mi je bilo od detinjstva uskraćeno, a to je da pijem VODU, sad smem da pijem vodu u neograničenim količinama.
Za kraj bih rekla svim čitaocima moje priče: “I kad ti je najteže ti se nasmej” i “Život je najveći dar koji imamo, zato produžite život posle života i tako spasite ne jedan, već nekoliko života.”

MOJA  VELIKA PRIČA

Ja sam Sandra, imam 31 godinu i živim u Beogradu. Ja sam osoba sa transplantiranim organom BUBREGOM. Sve se desilo iznenada, tačnije te 2010. godine kada sam otkrila da imam visok pritisak od kog su stradali moji bubrezi. Krenula sam sa ispitivanjima i tada mi je rečeno da ću morati da krenem na dijalizu. DIJALIZA, ŠTA VAM JE TO?????? I otkrila sam sta je 04. aprila 2011. godine. Samo nekoliko meseci kasnije došao je taj dan kada sam se TRANSPLANTIRALA, 31. avgust  2011. godine. Ti, koji upravo čitaš moju priču mi možda nećeš verovati da sam tog “čuvenog”, kako ga samo ja zovem, DANA 30. avgusta 2011. godine oko 08:15 h bila u zavodu za tipizaciju tkiva i predala svu potrebnu dokumentaciju za listu čekanja za transplantaciju. Samo da napomenem da ljudi i deca čekaju po 10-15 godina na transplantaciju, većina i NE dočeka. Tog istog dana oko 20:00 h zazvonio je telefon, tada a sada moja Dr. Svetlana Jovičić-Pavlović me je pozvala i rekla: “pa vi ste potencijalni primalac organa (bubrega)”, kao vi sada, a tada ja bila sam u velikom čudu NE, NE moguće je da sam ja jedan od potencijalnih primalaca organa, pa prošlo je tek samo 12 sati od predaje papira za listu čekanja. Kažu ljudi to je sreća, da ja sam srećan covek!!!!!!!! Krenula sam u centar za transplantaciju i bila prva u centru koja je došla, posle nekog vremena došlo je jos 6 potencijalnih primalaca. Ta noć je bila najduža noć u mom životu, ali jutro još duže. Obavestili su nas da će se sutradan znati dva primaoca. Tog  31. avgusta 2011. Godine oko 10:30h desilo se da smo ja i moj par Violeta izabrane. Sada su pune dve godine od mog novog života, a ja se upravo spremam da pokušam podariti novi život, jednu malu bebu. Ako BOG da i bude muško zvaće se DUŠAN. Verovatno se pitate zašto? Pa evo ovako: to je moj anđeo,  jer on je bio moj DONOR !!! Moj donor će živeti u meni i ako Bog da u mom sinu Dušanu. Dodaću na ovu moju malu skraćenu priču da sam i ja bila vlasnik donorske kartice, ali kako vidite život je veliko čudo i dokaz da nikada ne znaš šta život ovaj nosi sa sobom jer VEĆA MOGUĆNOS JE BITI PRIMALAC, A NE DAVALAC ORGANA  to vam kaže i moja lična priča  iz mog skromnog života i mog životnog iskustva!!!

MOJ MOTO BIO I OSTAO
BUDI HUMAN,
BUDI DONOR!!!!

•    Beograd, Sandra Stojanović
•    15.02.2014.god.
•    23:55h